Prvi tom
Zašto je Kierkegaard prekinuo veridbu
„Goethe, koji je svoje talijansko putovanje smatrao, za veliki doživljaj, kaže, na jednom mestu, da je prošlost: ruina. Svi mi, u Rimu, slažemo se da je Italija, zaista, veliki doživljaj u životu, a da je prošlost - i ne samo u Rimu - ruina. Zbrka, koja vlada u prošlosti pojedinaca, pa i čitavih naroda, jedan je od najluđih fakata u svačijem iskustvu, posle boravka u Rimu". /str. 223/
„Moje društvo, na primer, nikad nije rešilo pitanje zašto je Kierkegaard prekinuo veridbu sa Reginom Olsen? Kad bi oko toga počela prepirka, ja sam imao običaj, da se sklonim u polarne predele, to jest da počnem, i po stoti put, da pričam, o polarnim predelima". /str. 224/
„Kierkegaard se, posle toga, začaurio, u kafansko društvo, Kopenhagena, a ja se pitam: ima li između toga, i Tiberija, neke veze? Sa Sokratom, znam da ima". /str. 225/
„Najluđe, pri tim debatama, ispada mišljenje ćerke predsednika vlade, koja traži, da se to pitanje skine sa dnevnog reda. Ona je o tome pitala, kaže, jednog poznanika, Danca. Velikog znalca danske književnosti. On smatra da je pitanje davno rešeno. Kiergegaard je bio shizofrenik. Bio je melanholik, već i zbog svog imena, koje znači: crkveno groblje. Kierkegaardova seksualnost - to je sasvim sigurno - bila je: sadistička i impotentna. U jednom trenutku želje za samoćom, prekinuo je veridbu. To se dešava shizofrenicima. Pitaju onda i mene šta mislim ja? Mislim da na to pitanje odgovora nema. To jest primam tezu psihoanalitičara. Tek da i ja nešto kažem. Smatram, dakle, da se Kierkegaard osetio impotentan, za brak, zbog onog što je pretrpela, u braku, njegova majka. Ona je, kao što je poznato, bila služavka u kući Kierkegaardovog oca, mnogo mlađa od njega. Rodila je Kierkegaarda. Njegov otac je taj brak ozakonio, tek onda. Ja mislim da je Kierkegaard bio melanholik zbog toga. Od stida. Ne zato što mu je mati bila služavka. Daleko od toga - iako u Kierkegaardu, kao i u Ibsenu, pa donekle i u Strindbergu, ima traga jednog snoba. Ne zato. Nego zato što je ta mlada služavka bila silovana, od tog mnogo, mnogo, starijeg čoveka, teologa. Neku žalost nad svojom majkom nalazim kod Andersena - sina jedne pralje, koja je često pijana - ali i kod Kierkegaarda, Ibsena, pa i Strindberga. Neku čudnu tajanstvenost, oko matere, i kod Michelangela. Kad to čuju, svi viču. Kao da je to najstrašnija blasfemija". /str. 227/8/
„Ja ipak mislim da psihoanalitičari imaju pravo, kad smatraju, da se Kiekegaard zgadio polnog nagona kod čoveka. Kod oca. Teologa, uglednog čoveka, bogomoljca, koji silom uzima ljubav, kod jednog mladog, sirotog, poslušnog, uplašenog, stvorenja, sa sela. Jedne služavke. Imago oca, kod Kierkegaarda, mora da je bio samo jedan ud. Veliki ud. Veliki phallus. Kod Albanke, ta moja teza izaziva i smeh i srdžbu". /str. 228/9/
„Ja sam u takvim trenucima - da bih prekinuo prepirku - obično, ponavljao, kako su svi pisci o polarnim predelima primetili da morži, foke, morske krave, u tim predelima, svi, imaju začuđen pogled kad ugledaju čoveka. Njihove se, velike, crne, oči, čude. To se primetilo i kod belog, ogromnog, polarnog medveda. Kad se sa čovekom susretne, on ga začuđeno gleda. Ja kažem da je mene, tamo, najviše začudilo, to obilje sitnog cveća". /str. 229/
„Za trenut, strašni vodoskoci skaču u visinu iz mora. Zatim se čitav oblak ledene prašine vitla, nad dubinom obala. Zatim sve to pada i stišava se u vodi, kao potonula, ledena brda. Nastaje potpuna tišina. Velika tišina. Ta tišina je, onda, božanski doživljaj, u tim i inače velikim tišinama. Sve postaje nepomično, ceo se svet stišava". /str. 230/
Miloš Crnjanski
